| |
Simple Minds - samo za fanove
Zlatni snovi i iskre na kiši
|
14. novembar 2009.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Zlatni san sam odsanjao zajedno sa još nekoliko hiljada posetilaca Arene, a iskra na kiši je bila sama Arena (kiša i jeste padala čitavo veče).
Negde između 210-tog i 230-tog slučaja (proglašene epidemije) svinjskog gripa, i mog suludog "za Beograd firmom Krstić” putovanja Skoplje – Kumanovo - Bujanovac - Vranje – Leskovac – Niš – Aleksinac – Beograd – Aleksinac – Niš – Leskovac – Vranje – Bujanovac - Kumanovo - Skoplje i jos 20-tak nepostojećih stajališta na autoputu, dogodio se jedan "zlatan san" i velika "svetleća iskra na kiši".
Zlatni san sam odsanjao zajedno sa još nekoliko hiljada posetilaca Arene, a iskra na kiši je bila sama Arena (kiša i jeste padala čitavo veče). Biti objektivan sa recenzijom koncerta Simple Minds je za mene veoma težak zadatak ili tako reći nemoguća misija, jer su Simple Minds ušli duboko u moja krvna zrnca još daleke 80-te. Moj mozak deluje veoma čudno na njihovu muziku a slušajući ih uživo krajevi usana se sami rastežu od uha do uha; telo drhti a kolena klecaju kao kod tinejdz šiparice; oba ramena idu na rehabilitaciju na bar 10-tak dana.
Dogodila su se tri čuda na koncertu o kojim bih želeo da malo detaljnije elaborišem kasnije kroz tekst.
1. Odsvirane su samo stvari iz perioda ’79-’91! (izuzetak je bila "One step closer" sa albuma Cry iz 2001);
2. Čak 14 stvari su bile iz perioda ’79-’83 !!!
3. Jim-ove glasne žice su ipak izdržale koncert od početka do kraja !!!!!
Predgrupa su bili Vlatko Stefanovski sa njegovim triom. Moj zemljak! On nema potrebe odsvirati ni jednu novu notu više u životu. Ušao je u legendu zasluženo, crpeći inspiraciju od velike Makedonske muzičke zaostavštine. Dino Milosavljević i Džole Maksimovski (bubnjar i basista tria) su takodje dva "punokrvna i rasna" muzičara koji "galopiraju" zajedno sa njim na fantastičan način već puno godina. 45 minutni nastup; "Jovano Jovanke", "Kao kakao" i maestralna "Bistra voda" za kraj. Vlatko i Beograd vole jedno drugog. Tako i treba.
Tačno u 20:55 Vlatko je završio svoj nastup. Neumorni i zaslužni za većinu fotografija na ovom sajtu, Nebojša Mićković, je meni predao odgovornost i dužnost da fotografišem bend pošto sam bio u prvom redu (zar postoji drugo mesto za posmatranje nastup Simple Minds?). Samo što je Vlatko završio, počeli su me podilaziti slatki žmarci. Predosećao sam da moje fizičko i psihičko stanje neće izdržati potrebu biti podvojena ličnost - uživati u koncertu a u isto vreme napraviti i dobre fotke. To je bilo nemoguće. Jedan vapaj za pomoć i Nebojša je za 20-tak minuta (ali ipak tačno na vreme) bio iza mene. Duboko sam odahnuo, predao mu svečano fotoaparat, ali nisam se uspeo zahvaliti i evo to radim sada javno. Nebojša, tvoj sam dužnik do kraja života!
21:20. Svetla se gase. Izlaze Mel Gaynor i Andy Gilespie, zatim Charlie Burchil, pa Eddie Duffy i Jim Kerr. Na klavijaturama kreću poznate note sa albuma Sister Feelings Call – "Theme For Great Cities". Kakav je samo to instrumental iz daleke ’80-te! Kompaktan i čvrst zvuk je jedan od glavnih atributa benda uživo. Jim Kerr nosi majicu sa prepoznatljivim logom benda; srce, kraljevska kruna i ruke. Ruke su bile u publici a kruna iznad njih. Srce smo podelili zajedno. Slede "Sanctify Yourself" i hipnotizirajuća "Love Song" (moja prva ljubav!). Moram priznati da otkada je otišao Michael McNeil iz benda, Simple Minds nisu nikada uspeli naći adekvatnu zamenu. Naravno da su svi klavijaturisti posle njega, odlični studijski muzičari i to ne umanjuje uopšte njihov profesionalni angažman. McNeil je bio duša benda, a da ne pominjem da su skoro svi fantastični aranžmani pesama tokom ’80-’89 bili upravo njegovo delo. Nasuprot mom mišljenju o dirkama, basista Duffy “razara” na basu iako je sa bendom tek 4 godine. E, sada počinje priča o tri čuda koja su se dogodila.
O DŽIMOVIM GLASNIM ŽICAMA:
Posle izvpđenja "Love Song", Jim se obratio publici:
“Drago nam je da smo ponovo ovde. Kao što možete primetiti moj glas nije u dobrom stanju. Zadnjih par dana sam preležao u krevetu jer imam jaku prehladu, ali ne brinite nije ONAJ grip! Lekar me je ozbiljno savetovao da otkažemo koncert a ja sam kratko odgovorio – Simple Minds nisu nikad otkazali koncert, a naročito nema šanse da otkažemo koncert u Beogradu. Meni nije dobro ali zato bend svira fantastično. Iz dubine moje duše zahvaljujem se svima vama, i molio bih Vas da mi pomognete sa pevanjem. Idemo.”
I počinje himna – "Waterfront"!
Da ove reči nisu samo foliranje ili bilo kakvo standardno dodvoravanje publici kliknite na link i procitajte sta je Jim izjavio u svome dnevniku posle koncerta u Beogradu 2006:
http://www.downloadhome.co.uk/simpleminds/view_all_news_tours.php?
cat=all&area=news&page=46
(ako link pokaže nekoliko postova, samo pronađite onaj na kome piše Made in Belgrade, april 2006).
Jim Kerr i Simple Minds su jedni od stvarno retkih, koji svoje fanove tretiraju kao svetinju. Dok sam živ pamtiću koncert u Skoplju 2006. i mogućnost da se vidim pre koncerta, pozdravim i popričam sa Jim-om lično, kao i da iskoristim priliku da mi potpiše sve LP ploče, DVD-je, diskove, promo postere i još par stvari.
Uživao je u fotografiisanju isto kao što sam i ja uživao. Raspitivao se, ko sam, gde radim, šta mislim o njihovom zadnjem albumu, koji je moj najdraži album itd. Dok sam odgovarao on je sa puno pažnje i ozbiljnosti slušao sve vreme. O svemu ovome imao sam prilike samo da čitam po raznim forumima i fan-sajtovima i možda sam mislio da to pišu "pacijenti" kao ja i da sigurno preteruju. Jim mi je sve to dokazao ćaskajući bar pola sata sa mnom. Na kraju moram priznati da sam "ljubomorno" i "ljutito" prokomentarisao njegovu izjavu o Beogradskom koncertu (link koji sam postavio) i rekao sam mu da ga u Skoplju čeka još veće iznenađenje od publike! Jim je umro od smeha i rekao da ako je tako kao što kažem sa nestrpljenjem čeka večernji nastup. Na kraju smo se pozdravili i on se vratio u hotelsku sobu.
Ako ste pažljivo pročitali Jim-ov komentar na linku iz 2006., ako verujete u moje reči i slike, i ako ste kojim slučajem bili u Areni pre par dana na sam koncert, shvatićete o čemu govorim (bar pravi muzički fanovi znaju o čemu pričam). Na ovom istom sajtu sam napisao recenziju zadnjeg albuma Grafitti Soul u kojem sam pomenuo U2, i šta su predstavljali obadva benda tokom ’80-tih u bivšoj Jugoslaviji. Ako je Bono pravi egocentrik (narocito zadnjih 18 godina), Jim je njegova sušta suprotnost, on komunicira sa publikom čitavo vreme, zadržava se pogledom ka pojedincima, odvoji vreme da ih gleda pravo u oči, klekne pred njih i peva sa njima zajedno bar 30-tak sekundi (zajedno smo pevali "Love Song"). Posle izvedbe "In Trance As Mission", svi su vrištali i aplaudirali, a ja sam podigao ruke, napravio srce rukama (kao kod njihovog loga). Jim je odmah to primetio i duboko se poklonio meni sa obema rukama ispruženim napred. Zato je Jim izdržao koncert, zato je čak i pevao više nego što je mogao. Kad god bih ga pogledao u oči, osmehnuo se ili pevao, ka bilo kome (Čarliju, Biliju ili Endiju) svi su bez izuzetka imali veliki osmeh na licima, i potvrdno klimali glavom. To su radili sa svim “nabrijanim pacijentima” u prvim redovima. I zato su i svirali kao da im je to zadnji nastup. Jim-ov problem su "sakrili" svirajući "do jaja". Malo me uhvatila panika kad je tokom izvođenja "Glittering Prize", došao red na njega, svi su se na bini pogledali i tražili ga pogledom. Na par minuta se Jim sklonio iza bine i najverovatnije uzimao nekakve lekove, čajeve ili nešto slično. Vratio se nazad, pa je opet dok je trajao instrumental "Somebody Up There Likes You" iskoristio priliku da ode iza bine. Ovo se dešavalo negde na sredini koncerta i posle toga nije bilo zastoja (kod njega). Tačno je da je "Belfast Child" otpevao veoma emotivno ali samo prvi deo (čak je pri kraju zapevao “....when the Belgrad child sings again...”. Drugi deo koji zahteva više tonove i puno glasovnog truda nije ni pokušao. Zato na "New Gold Dream" (zadnja stvar regularnog dela) i na poslednjoj na bisu "Ghostdancing" sa medlijem Van Morison-ovog klasika "Gloria" prosto je brilijirao i pitao sam se da li je moguće da izdrži i ovo. To je pravi Jim Kerr, to su pravi Simple Minds, to je njihova čuvena strast i poštovanje ka publici. Bog, zvezde i publika su uveliko pomogli u svemu.
O SETLISTI:
Pre početka koncerta, ispred bine se pojavila mlada dama sa fotoreporterima koji su podešavali “nišanske sprave” na svojim fotoaparatima. Podelila je nekima od nas u prvom redu setlistu. Kao rezultat onoga što sam pročitao kolena su počela da klecaju, osetio sam žmarce po leđima i talase u grudima!. Na setlisti ne da nije bilo ni jedne pesme sa Grafitti soul, nego nijedne posle ’90-te (sa gorespomenutim izuzetkom). Uistinu sam hteo čuti kako zvuče uživo i sa novim stvarima, narocito "Moscow Underground", "Rockets", "This is it", naslovna "Grafitti Soul" ili "Stars Will Lead The Way", koje uveliko sviraju na svakom koncertu sa ove turneje, što je i logično jer promovišu album. Evo linka sa koncerata u zadnjih 14 dana:
http://www.simpleminds.org/sm/tours/t2009-2/index.htm
(doduše na setlisti su bili i "Stars Will Lead The Way" i "Home", i to za predvidjeni bis. "Stars Will Lead The Way" je otpala najverovatnije kratkim dogovorom iza bine pre samog bisa, a "Home" je zamenjena medlijem "Ghostdancihg" i "Gloria" – 8 minuta!).
Po meni jedino logično objašnjenje je sledeće. Znajući da mu glas nije u redu i posle koncerta u Sava centru 2006. i sve izjave oko njega, Jim i Simple Minds su odlučili da naprave koncert samo za njihove prave fanove. Naravno da u publici nije bilo samo takvih i naravno da su mnogi od njih očekivali i stvari sa Black and White i Grafitti Soul, a sigurno su hteli da čuju i She’s A River" ili "Hipnotised".
Oprostite dame i gospodo, ako ste bili razočarani i očekivali više. Ali ko vas "šiša". Ovaj koncert je bio samo za mene, za prvi red, za prvih 20-tak metara u parteru i verujem za još nekoliko stotina razbacanih po sali.
Simple Minds su napravili pravu stvar, odužili su nam se što smo "stradali" i nepravedno bili lišeni svih velikih svetskih koncertnih dogadjaja zadnjih 30 godina. Nabrijavali smo se uveliko na njih tokom osamdesetih, slušali njihove LP ploče do neupotrebljivosti, a samo sanjali da ih gledamo uživo (skidam kapu izuzecima). Sve su ovo dobro znali i uradili su pravu stvar. Vodili smo ljubav zajedno punih 2 sata i doživeli višestruki orgazam!
Hvala im puno, hvala promoteru što ih je doveo, hvala svim "pacijentima" i hvala Beogradu. Najveća hvala autobusu "Niš Ekspres" koji me je bezbedno vratio kući!
Da završim sa rečenicom koju sam uputio Džimu nadljudskom vikom dok mi se klanjao:
GOD BLESS YOU JIM. GOD BLESS YOU ALL!
P.S. Za divno čudo glas me je držao i sledeći dan. Malo se njišem čudno dok hodam zbog kukova. Ali i zato je kriv "Niš Ekspres".
Tekst - zoran ingilizoV
fotografije - Zoran ingilizov / nebojŠa miĆkoviĆ
|
|
|
| |
|
|
Theme for great cities (1980)
Sanctify yourself (1985)
Love song (1980)
Waterfront (1983)
Book of brilliant things (1983)
Big sleep (1982)
See the lights (1991)
Street fighting years (1989)
Sons and fascination (1980)
I Travel (1979)
Someone, somewhere in summertime (1982)
Glittering prize (1982)
In trance as mission (1980)
Somebody up there likes you (1982)
Once upon a time (1985)
One step closer (2001)
Don’t you (forget about me) (1984)
Promised you miracle (1982)
Let it all come down (1989)
New gold dream (1982)
Alive and kicking (1985)
Belfast child (1989)
Ghostdancing / Gloria (1989)
|
| |
|
|
|
